Милан Крстајић
Математичка гимназија, Београд
University of Cambridge, UK

Шта те је навело да одеш на Кембриџ?
Имао сам жељу да студирам физику на неком јаком факултету. Главни разлог за одлазак баш на Кембриџ су била позитивна искуства другара и другарица из старијих генерација који су отишли пре мене.

Шта мислиш да је био пресудни фактор да те приме?
Свакако је пресудни фактор да ме приме био интервју при упису. Овде је такав систем да често то што се покаже на интервјуу носи већу тежину него CV. Мада, успеси на такмичењима, Петница и учествовање у додатној настави у школи су свакако биле врло пожељне ставке у CV-у.

Да ли ти је тешко далеко од Београда и куће?
Студирање овде јесте тешко у појединим тренуцима, али наравно у нормалним границама. Услови за студирање су одлични и док год се човек добро организује и не осећа превелики стрес се превише, све лепо иде.

Шта планираш даље?
Следећи корак су ми докторске студије, највероватније исто на Кембриџу, мада постоје и друге могућности. У сваком случају, област из које бих радио докторат је експериментална атомска и оптичка физика.

Можеш ли да упоредиш образовање у Британији и Србији?
Нисам сигуран колико објективно могу да упоредим образовање овде и тамо, јер не знам из прве руке како изгледа студирати у Србији. Што се тиче система, највећа разлика је то што ми овде имамо супервизије из сваког предмета на сваких недељу дана или две недеље. То су, у суштини, састајања са ментором из тог предмета на којима се дискутује о градиву и раде се задаци. Углавном имамо и неки домаћи задатак који би требало да припремимо за супервизије. То се показало као веома добар метод у настави, јер тера студенте да раде редовно, а такође имамо прилику да питамо све што нас занима.

Шта би поручио ученицима који се двоуме да ли да студирају у Великој Британији?
Људима који се двоуме да ли да иду на Кембриџ (или неко слично место) бих препоручио да се пријаве. Наравно, одлазак у другу државу није мали корак и некима то падне лакше, некима теже, али у просеку, људи су углавном на добитку. Данас је релативно лако путовати на релацији Србија-Енглеска, а распусти су овде прилично дугачки. Захваљујући свему томе, ја сам у могућности да останем у контакту са пријатељима и породицом и да их често виђам. Тако да са те стране није страшно. Што се тиче образовања, ово је врхунска средина.

Стефан Јанковић
Гимназија Крушевац, Србија
Politecnico di Milano, Италија
Universita Politecnica de Catalunya, Барселона, Шпанија
Techniche Universitaet Dresden, Дрезден, Немачка

Још као клинац сам маштао о томе да једног дана будем негде у иностранству. Некако сам имао осећај да бих лепо живео у граду попут Минхена или Милана. Не знам заиста зашто сам изабрао баш ове градове иако их пре никада нисам посетио, али сам имао неку интуицију да бих тамо требао бити.
Кроз школовање сам увек био одличан ђак, никад најбољи, али увек у групи најбољих. Волео сам сакупљати знања, напредовати, радити на себи. Знање није само писмене вежбе и испити које се положе; знање и искуство се стиче животом, кретањем, разменом искуства, учењем ствари о којима пре нисмо имали појма.
Природне науке су ми боље легле па сам зато и био поносни гимназијалац природно математичког смера. Када се ближио крај средње школе, а притом мислим на трећу годину средње, један мој, тада познаник, а сада одличан другар који је годину дана старији је био у целом процесу припреме за упис факултета у иностранству, тачније Милано. Са времена на време смо се сретали по граду, школи, читаоници и размењивали искуства. Имао сам отприлике осећај шта је то што проживљава и како се то одлази у иностранство без ичије помоћи. Он је успео, уписао годину дана пре мене, па сам након тога увек имао исту мисао – ако је он успео, успећу и ја! Иначе се водим тим мотом да оно што може други да уради, не видим разлог зашто не бих могао и ја.

Одлучио сам да пробам, инжењер грађевине у Италији на Politecnic di Milano звучи узбудљиво. Кренуо сам на часове италијанског јако неозбиљан као што по природи јесам. Нисам баш напредовао. А и како би напредовао неко ко иде једном недељно и никада не ради код куће домаћи и не учи сам. Али ме то није много плашило. Контактирао сам са културним центром Италије и амбасадом како бих добио информације о упису, роковима, стипендијама. Сећам се једног јутра када сам се пробудио и почео да размишљам: Желим ли ја ово? Како ћу се снаћи, где ћу отићи? Причао сам са собом и донео одлуку – идем. То је то. Сада да видимо како :) Нема назад, то је за слабиће. Након тога се више никада нисам двоумио да ли сам учинио праву ствар. Распитао сам се шта је потребно за пријемни, набавио књиге за припрему. У међувремену сам спремао и пријемни за Београд за грађевину. С обзиром да факултет који сам изабрао за пријемни захтева само математику, а био сам солидан математичар, пријемни за факултет ми је био изузетно лаган и без стреса. Нарочито јер сам знао још током пријемног да на факултет у Београду упадам сигурно јер сам добро урадио а имао сам доста поена из школе. Дакле тај део око уписа је прошао глатко и лако.

Сада креће занимљивији део. Знајући да нема шансе да студирам на језику који не познајем, а да немам пуно времена да научим, договорио сам се са родитељима да ми дозволе и да ми финансирају одлазак у Милано у јулу на месец дана у школу језика како бих научио мало. То је прошло сјајно. Преко културног центра сам нашао школу, они су ми нашли смештај и обезбедили папире за визу. Спаковао се након пријемног и отишао. Прво моје самостално искуство у иностранству већ је дошло. За тих месец дана сам пуно напредовао, научио да разумем други језик, али још нисам био спреман да полемишем са Италијанима на њиховом језику. Треба мало више од месец дана да би се научио неки језик, рекао бих. :)
По повратку, август месец сам провео у припреми пријемног. Математика, физика, италијански и енглески су били на пријемном. Пријемни је био релативно стресан због кратког времена, али није био нешто тежак. Задаци су лакши него што сам имао овде, али због језика буду тежи. Добро сам урадио пријемни и био 11. од 150 странаца који су полагали. На свом курсу/факултету сам био други по резултатима. Примљен! Заправо, уписати основне студије је било јако лако, на овом факултету сваком странцу који покаже мало знања на пријемном дозвољавају да студира. Само за математику и енглески постоји праг бодова који мора да се оствари.

Стипендија
Информације о добијању стипендије за сваки факултет стоје на сајту. Потребно је много стрпљења и енергије да се цео сајт прочита и прегледа, али све корисне информације су тамо пружене. Документацију за стипендију сам прикупљао по саветима мог друга који је годину дана раније уписао, јер сам рачунао да он зна која је процедура. Испоставило се да сам доста тога погрешно урадио и да сам касно доставио документе, али захваљујући једној жени из студентског сервиса ипак сам успео то да поправим. У овом случају сам научио да треба бити опрезан према информацијама које ти други пружају, јер могу бити погрешне. Ненамерно, наравно, јер је и он тако урадио, на погрешан начин. Некако смо то успели да прођемо и добијемо све. Плаћен факултет, дом и храну (1 оброк) и стипендију.

Факултет је кренуо, предавања, нови људи, култура, језик. Све ново! Узбудљиво, али и мало напорно. Бити један странац у групи без могућности да причаш тај језик није једноставно. Али ме ни то није много бринуло. Знао сам зашто сам тамо дошао. Авантура, искуство и много нових сазнања. Замисли прва вожња метроом: Прва вожња возоооом! Смешно звучи, али тога није било у мом детињству. Прва лекција по доласку у Централну железничка станица у Милану је била: На покретним степеницама увек стојиш на десној страни, тако раде Италијани. Е јесу чудни ти Италијани, мислио сам се ја... А заправо левом страном пролазе људи који журе.

Сам факултет који сам изабрао је фантастичан. Изузетно признат у свету. Професори су били јако стрпљиви и ни са једним нисам имао проблема. Чак и у тренуцима када нисам могао да објасним неку дефиницију на очекивани начин били су јако толерантни. Схватали су да ми, авантуристички студенти, имамо по коју потешкоћу више од особа које су одатле. Без знања ни један испит нисам положио. За сваки сам морао учити, некад више некад мање.
Живот у Милану је био фантастичан. Стекао сам нове пријатеље, упознао невероватне и другачије људе. Повезао се са целим светом; провео предивне тренутке са нашим студентима који су били у истој ситуацији као ја. На овај начин, не само да сам учио о свету, већ и научио веома много о самој Србији и људима у њој. Сада имам пријатеље који су из Ниша, Београда, Зрењанина, Новог Сада, Аранђеловца, Шапца, Бања Луке, итд. Путовао сам, забављао се. Користио све што ми је било пружено. Морам напоменути да се познавање енглеског језика подразумева и да је веоматешко путовати и бити било где у иностранству без познавања енглеског језика. Енглески сам одувек знао, али сам желео потврдити своје знање па сам крајем средње школе полагао FCE тест како бих имао на папиру званично, ако неко пита.

И баш тако, за упис на мастер студије су тражили. Ето, знао сам да ће пре или касније неком требати па сам то одрадио на време. Иако сам био сигуран у своје знање енглеског језика, неко тамо ко ме не познаје мора имати доказ на папиру да тај језик знам.
Мастер сам уписао у Немачкој, на енглеском језику. Сматрао сам да је погрешно радити и мастер на истом језику, јер у том случају нећу знати речи на другом језику и биће ми теже у послу у будућности. За мастер студије се не полаже пријемни већ се само попуњава пријава и шаље документација и мотивационо писмо. Касније факултет одлучује да ли си примљен или не.
У Немачкој је школовање било једноставније и лакше него у Италији. То је вероватно тако јер су на курсу били само странци, па су програм и испити лакши.

Морам да напоменем да је сваки факултет/универзитет прича за себе и да не постоји универзални савет како уписати факултет у иностранству. Потребно је јако пуно труда, воље, жеље и мотивације и упише онај ко све то име. Од свих наших људи које сам упознао и који студирају у иностранству, велика већина је била веома задовољна својим успехом и чињеницом да студирају у иностранству. То је све једно лепо искуство које младима пружи пуно знања о животу, другим људима, систему у свету, погледе других људи и искуства. Научи се изузетно много ствари и прошире видици, како се то код нас каже.

Чињеница да Србија није у ЕУ је са времена на време била препрека. Потребно је сваке године обнављати студентску боравишну визу, поједини факултети не пружају стипендије студентима изван ЕУ или су школарине скупље итд.

У Европи постоји такозвани Еrasmus програм. Ја сам користио тај програм када сам био у Милану да бих отишао у Шпанију, тачније у предивну Барселону, на размену један семестар. Иначе, Ерасмус је осмишљен пре неких 30-ак година као програм размене студената међу факултетима и земљама. Уколико се неко не одлучи на потпун одлазак на студирање у иностранство, онда топло препоручујем пријаву на Еrasmus програм размене јер је супер ствар а и стипендије су боље у Србији него у ЕУ. Максимум може да се остане годину дана на размени. Добро је што у већини случајева испити који се тамо положе касније буду признати и на домаћем факултету.

Сваком ко се, ипак, одлучи на одлазак на студирање у иностранство саветовао бих само да има храброст, жељу и без нервирања. Ваома важну ствар коју сам научио од мог стрица је да ако нешто не знаш, само питај. Неко ће знати и помоћи. Биће пуно непредвиђених ситуација, али се све реши. На крају крајева, свачије искуство је другачије.

Раде Шпегар
Математичка гимназија, Београд
Stanford University, USA

Шта те је навело да студираш у Америци?
Желео сам да имам више могућности да студирам различите ствари, а да не морам у средњој школи да одлучим шта да студирам, и да то буде то. Такође сам желео да будем на месту одакле бих лакше могао да нађем одличан посао у области која ме занима.

Да ли си се много спремао за SAT и остале тестове?
Активно сам се спремао неколико месеци за општи SAT тест, али јако мало за Subject тестове (при чему сам ту полагао математику и физику). Највећи проблем са SAT је да је поприлично тежак општи тест који се заснива на познавању енглеског језика и поседовању огромног вокабулара. Положити овај тест на нивоу од топ 5% Aмериканаца, није лако ни за њих, а тек није лако за нас којима енглески није матерњи.

Шта мислиш да је био пресудни фактор да те приме?
Не мислим да постоји једна ствар која је била пресудна. Углавном сваки део пријаве мора да буде одличан. Такође, та пријава као целина мора да заокружи неку занимљиву причу.

Како си се снашао сам на другом крају света?
Највише је помогла моја екстровертност. Брзо сам нашао доста пријатеља који су учинили да се осећам као да сам код куће.

Какво је, по твом мишљењу, образовање у Америци?
Зависи од факултета до факултета. Некима који заврше студије у Србији се чини да су ствари које се раде у Америци много лакше. Међутим, није увек оптимално радити најтеже ствари и учити много бескорисних чињеница када оне после неће толико користити. Рекао бих да је у Америци много више фокус на учењу примене знања, раду на пројектима и општој, персонализованој едукацији. Из тог разлога мислим да је велики део студената много задовољнији, али и спремнији за постстудентски живот, био он на факултету или у пракси.

Шта би поручио ученицима који се двоуме да ли да иду из Србије?
Студирање у иностранству није за свакога, а чак и за оне за које јесте, неке локације и неки факултети много више одговарају него неки други. Ове ствари би требало добро истражити, а могуће је наћи огроман број информација на интернету. Такође је битно да се добро размисли шта је то што неко заиста жели, а не срљати у непознато и касније бити незадовољан.

Даниел Силађи
Гимназија Јован Јовановић Змај (специјално математичко одељење)
UP Famnit, Словенија

Шта те је навело да студираш у Словенији?
Мени је основна мотивација била то што сам хтео да идем да студирам негде у иностранству, јер, са једне стране, људе са ПМФ НС сам скоро све већ познавао и вероватно би било незгодно тамо, јер би ми у једном тренутку предавала мама, а са друге стране, у Београд ми се није ишло.

Шта је све потребно за пријаву на словеначке факултете? Шта мислиш да је био пресудни фактор да те приме?
Факултет је дошао да се рекламира на СМО-у, кад сам био 4. разред, па је моја сестра узела неки рекламни папир и дала ми га. Понуда је била да организују курс математике на енглеском за бивше такмичаре из региона и да је као главни део пријаве довољно послати своје дипломе, па ће нам стипендија бити загарантована. То је било лепо чути, јер нисам могао да идем нигде где бих се финансирао сам/родитељи ме финансирали. Од остале документације коју сам слао, није било ништа значајно, попунио сам неки онлине формулар за упис, и то је било то.

Како си се снашао у Словенији?
Било је ОК, јер је било доста наших људи који су студирали више године истог смера, тако да су они учинили све да се осећамо као код куће и помогли нам да се снађемо у новом граду и на новом факултету.

Да ли је постојала језичка баријера?
Пошто су студије на енглеском, са те стране није било проблема. Са друге стране, и на улици сам могао опуштено да причам људима на српском и разумели би ме. Ипак, имали смо обавезан курс словеначког од једног семестра, па сам и то научио. Сад са свим словенцима лагако причам словеначки.

Какво је образовање у Словенији?
Што се тиче образовања у Словенији, мислим да је прилично солидно, као код нас. Ко хоће да научи – може, само напред, ко неће, уз мало труда може да добије 6. Оно што је добро што се тиче овог факултета је то што је релативно мали, па имаш врло личан однос са професорима. Могао сам да тражим од било кога да ми напише препоруку за мастер.

Шта би поручио људима који се двоуме да ли да иду у Словенију?
Коме не смета то што је Копар мало мањи град, топло препоручујем да се пријави, сјајно искуство студирања у иностранству, а у релативно домаћој атмосфери (и релативно близу куће).

Марија Обреновић
Прва крагујевачка гимназија
Годину дана у Америци
A-Smile програм (sadašnji FLEX),

Пријавила сам се да одем на размену у Америку зато што сам и раније ишла на размене (краће, додуше) и то ми се много свидело. Волим да путујем, да упознајем нове људе и да сазнајем о другим културама. Ова размена ми је представљала изазов зато што сам морала да одем на годину дана у другу земљу, да живим далеко од познатог друштва, од породице, од свега на шта сам навикла. Мислим да је разлог због ког су мене одабрали био то што сам показала да бих се добро снашла, да бих могла да се уклопим у нову средину и, такође, то што верујем да сам оставила на њих утисак да бих представила Србију у добром светлу.

Комплетно искуство ми је од почетка било дивно. Имала сам одличну америчку породицу са којом сам тамо живела и која ми је помагала око свега и учила ме њихове обичаје. Од почетка су учинили да се осећам као део њихове породице. Уз њихову помоћ и неке припреме које смо прошли пре одласка у Америку, било ми је лако да се снађем.

Допада ми се њихов начин образовања. Јесте све доста лакше него код нас, али ученици тамо бирају предмете, тако да имају прилику да уче оно што желе. Уз то, њихови часови су направљени тако да они стигну да примене знање које стекну, на конкретним проблемима и то је увек занимљиво. Рецимо, ја сам у Америци учила да свирам виолину иако никад пре нисам свирала ни један инструмент. Имала сам и предмет где смо учили основе глуме итд. Узела сам и математику као предмет, али је била доста лакша него код нас у специјалном математичком одељењу. Ми дефинитивно више учимо овде и стичемо мало боље знање, али они тамо уче корисније ствари и не троше време ни на шта непотребно. Ја сам бар стекла утисак да је њима важније да стекну вештине током образовања, уместо да само науче градиво. Сећам се да је један од предмета који сам размишљала да узмем био јавно говорништво, што искрено мислим да би требало и нас да уче пошто доста људи има проблем са јавним наступима.
Препоручила бих свакоме да иде.

Мени је та година била најлепша у животу и радо бих се вратила првом приликом. У Америци има доста прилика за све, константно се нешто дешава, скоро сваког дана сам упознавала нове људе, сазнавала нове ствари и то је оно што се мени највише допало.

Милена Миња Милошевић
Математичка гимназија, Београд
Електротехнички факултет Србија

О мени
Докторанткиња сам на Електротехничком факултету Универзитета у Београду. Област којом се бавим је препознавање емоција у говору. Тема је спој мојих интересовања електротехнике и психологије, лидерства и емоционалне интелигенције. Радила сам у компанијама Margitech и PSTech као програмерка. Говорим енглески, шпански и немачки језик. У слободно време бавим се трчањем (маратон и полумаратон). Од скора сам и инструкторка fitness-а за програм LesMills Bodypump. Заједно са пријатељицом Аном водим блог tosamja.rs о личном и професионалном развоју.
У иностранству сам била два пута - први пут на пракси у Шпанији на три месеца са 24 године и други пут на осам месеци у Швајцарској са 27 година. И један и други временски период су били незахвални јер таман што прође период навикавања - ти треба да се вратиш назад. Међутим оба боравка су за мене била јако значајна и на личном и на пословном плану, па ћу појединачно писати о сваком.

Шпанија - Универзитет у Ђирони, Институт за примењену информатику
Радила сам на пројекту моделирања енергетске ефикасности универзитетског кампуса. То је била IAESTE пракса на коју сам отишла након што сам завршила мастер студије. Ђирона је мали град и оно што ми је бескрајно значило да се зближим са људима тамо било је знање шпанског језика - енглески се тамо не говори баш добро. Живела сам у соби у кући са једном породицом, која је имала издате још две собе студенту и студенткињи универзитета.
За мене је то био први пут да живим одвојено од родитеља. Тада сам се први пут сусрела са другачијим начином живљења и функционисања да тако кажем. Највећи шок ми је био однос према новцу - колико олако потроше релативно велики новац на ствари за које се може рећи да су глупости. Тада ми је постало јасно колико смо у Србији заправо стегнути када је у питању новац - да сви, у мањој или већој мери јако пазимо на шта и како трошимо и да гледамо да уштедимо.
Даље, било ми је занимљиво да онда када изгубиш контекст - ко си, шта си, шта околина очекује од тебе - схватиш колико оно што сам мислила да ме други и околина ограничавају - заправо ја сама себе ограничавам.
Тада сам и разбила много предрасуда о томе како се у иностранству доживљавају Срби и Србија - да то заправо, већином никога не занима и да сами себе често гледамо кроз тај контекст. Укућанима је било јако интересантно да ја знам шта је то јефтина струја, да устајем толико рано ујутру, да сам тиха и посебно зато што знам да играм шах!
Једна анегдота коју нећу заборавити: један од укућана ми је постави следећи задатак: Каже пастир пастирици: ако ја теби дам две овце ти ћеш имати дупло више оваца од мене, а ако ти мени даш две овце онда ћемо имати исто. Колико имају оваца? Седели смо за вечером за столом у кухињи и ја сам прстом, написала две једначине на столу и израчунала решење. Он је стајао као да је духа видео Никада нисам видео да је то неко тако урадио!
Што се посла тиче, био је релативно интересантан, али не колико сам можда ја желела у том тренутку. Ипак, схватила сам да ми тешко пада средина у којој свако ради своје и да много боље функционишем као део тима. Била сам једина девојка у тој истраживачкој групи и у лабораторији. Лепо су ме прихватили и један од колега ми је скоро и био у посети у Београду, а са доцимерком се релативно често и чујем :)

Швајцарска - Федералне лабораторије за материјале, науку и технологије
Након три године рада у програмирању у две домаће компаније и паралелно са тим раду на докторским студијама решила сам да нешто променим - да некако спојим оно што радим на студијама са оним што радим на послу, и осим тога да боравим у иностранству на немачком говорном подручју. Игром случаја, добила сам понуду да одем на пројекат препознавања говорника у Цирих - једноставно све се поклопило по питању тога шта би и како радила, када да све то почне итд, тако да није било пуно размишљања, након истека уговора отишла сам!
Овога пута ствари су биле мало другачије, јер сам сада имала 3 године радног искуства и боравак у иностранству од раније. Немачки нисам говорила колико шпански, али ми је свакако и то што сам знала олакшало много ствари које су везане за сналажење, администрацију и бирокатију. Сада сам себе могла да сагледам и поставим се много боље - као колега и равноправан сарадник на пројекту, те смо уместо почетног плана реализовали и више. Такав начин понашања омогућио ми је да се укључим и у неке састанке и одлуке везано за пројекат, упознам још људи, видим на који начин функционишу, како се договарају, о чему и на који начин разговарају - цела нова димензија преговарања, и културе пословања.
Живела сам у WG у коме је било 4 посебне приватне собе и делили смо кухињу, терасу и два купатила. То је само по себи било изазов за организацију, договарање и дружење са цимерима. Неки су ту били све време, а неки су дошли и отишли. Били су разних националности: један пар из Индије, један постдок из Кине, породица једног професора из Ирана, једна докторанткиња из Ирана, мастер студент из Немачке, један инжењер из Словачке, мастер студент са Шриланке. Можете замислити како је то било занимљиво када крене кување 😀
Све је некако било много природније, али истовремено и јако интензивно у сваком могућем смислу. Од Швајцараца се да научити много шта, а највише осећај за ефикасност, завршавање ствари на време и практичност. О предностима и манама живота у иностранству скоро сам објавила један чланак на блогу
Ако вас нешто интересује, можете ме контактирати на milana.milosevic@gmail.com или milana@tosamja.rs.